Image
Аутор: Natalija

ГРАДИ СЕ КУЋА МИЈИ ЂИДИЋУ, ЈУНАКУ СА КОШАРА

Apr-10-2021  |  Друштво

Thumbnail 1

 

     

 

 

 

Отворени наменски рачуни за прикупљање средстава.

У засеоку Ђидићи у Милентији почели су радови на постављању дренаже и наставак изградње куће коју су крајем прошлог века родитељи почели да граде своме сину Мији Ђидићу . Желели су као и сваки родитељ своме детету. - да одслужи војни рок,запосли се, ожени, створи своју породицу.

Судбина је ,међутим , имала другачије планове.

Отац није дочекао да син одслужи војни рок,умро је убрзо пошто га је испратио у јединицу. Мајка Видосава је дочекала, али каже '' боље да није''.

''Мија није онај што је отишао....Ми за њега ништа нисмо знали шест месеци. Питала сам у Војни одсек....после ми се јавио водник и рекао да је све у реду и да ће Мија ускоро да дође на одсуство'', прича Видосава дрхтавим гласом.''Кад је дошо одмах сам видела да му нешто фали''.

Тада и почиње борба ове мајке која траје двадесет три године.

 

БРИЈАМ И ПЛАЧЕМ

''Водила сам га код лекара у Крушевац.Он каже да би га оставио на одељењу ,али прво Мија мора да каже тамо у команду, код њиховог лекара, да га ослободе , па после да дођемо код њега. Мија се вратио са одсуства и тамо није реко ништа. Остао је са њима,'' присећа се Видосава са тугом тих дана.

Мија није могао да послуша лекара.

Одслужио је часно и поштено.

Шест месеци на караули Кошаре.Историја каже, херојска епопеја младих војника који су бранили границу. Мија о томе никада никоме није причао, не жели ни данас.

Вратио се кући из војске, а уместо лепих успомена са собом је понео кошмар који га и данас прати и не да мира.

''Ја сам му био командир.Мија је био добар војник и примеран и послушан и храбар. Дошао је као здрав у војску, али је после борбених дејстава у Метохији 1998. године где је био шест месеци оболео од посттрауматског синдрома'', каже некадашњи командир вода 125. моторизоване бригаде Бобан Остојић, иницијатор и покретач акције '' Да се Мији Ђидићу, хероју са Кошара, изгради кућа''.

''Да се брија не сме, да му падне на памет да опере ноге, да се промени ,то никако. Крв да види не сме.-Јеси ли ме посекла, мајка,- кад га бријам, све одлеће, ја журим , на брзину, а мене руке све дрхте. Бријам и плачем,'' наставља своју потресну исповест Видосава која о свом четрдесеттрогодишњем сину брине као о малом детету.

А сећа се Видосава и лепих дана ''ја имам ђака што нема нико'' говорио је о Мији разредни старешина Зоран Здравић , '' оставићемо га, десетар да нам буде'' хвалио је на полагању заклетве командант свог војника родитељима....

О Мији сви само речи хвале.

 

''ПОТЕГАО САМ ДУГ ПУТ ИЗ СРЦА''

 

На вест да његов саборац са Кошара, Мија Ђидић , оболео од посттрауматског синдрома, живи на ивици егзистенције и да је покренута хуманитарна акција прикупљања средстава за изградњу куће, међу првима се уз Бобана Остојића , у Милентији нашао Мирослав Видач из Суботице. Како каже овај ратни војни инвалид који у себи још увек носи гелере са Кошара, није му било тешко да крене на дуг пут. ''Потегао сам дуг пут из срца.Тамо горе чували смо један другог. Могу и данас било коме од тих момака да окренем леђа и да не бринем.Могу да будем сигуран у њих.Ми смо браћа по оружју. То се не заборавља.''

 

Одрастао поред оца војног полицајца и баке генерала која је током Другог светског рата девет пута одликована за храброст, Мирослав се након Кошара, колико је то новонастала ситуација дозволила , вратио нормалном животу. Засновао породицу са којом живи на једном салашу у близини Суботице.

''Двадесет две године је требало да прође , сад тек почиње клупко да се одмотава. Имам жељу да пронађем све преживеле момке из моје јединице и да организујем окупљање у Суботици,'' пун је планова овај Суботичанин који је из равне Војводине са непуних деветнаест година стигао на суров планински венац Проклетија где је , како кажу, млада војска имала само једног савезника, Бога.

И не само то. Мирослав ће, каже, дати свој допринос овој и свим наредним хуманитарним акцијама за своје другаре, саборце са којима је раме уз раме на Кошарама исписао једну светлу страницу наше историје.

 

ГРАДИ СЕ КУЋА ХЕРОЈУ СА КОШАРА

 

Породица Ђидић живи у трошној кући, склоној паду, а једини извор прихода је социјална помоћ од 12.000 динара.

На иницијативу водника Бобана Остојића, покренута је хуманитарна акција прикупљања средстава за изградњу куће.Акцији се придружила локална сампоуправа, а по страни није остало ни Удружење бораца.

Измене Закона по први пут пружају могућност да ,на основу вишесложне дијагнозе која представља посттрауматски синдром,борци стекну статус ратног војног инвалида.Мија је један од њих.

''Прикупљамо сву неопходну медицинску документацију за стицање статуса војног инвалида,'' каже председница Општине Валентина Милосављевић и додаје, ''Обезбедићемо превоз до Крагујевца, јер Мија на жалост и не зна где је Крагујевац , а мајка није у стању да га одведе, тако да смо преузели обавезу да дамо сву могућу логистичку и техничку подршку.''

У том смислу већ су предузети први кораци , а председница Милосављевић је са хуманитарном организацијом ''Градитељи мира'' из Крушевца потписала споразум којим се локална сампоуправа обавезује да за потребе изградње куће Мији Ђидићу, обезбеди сву неопходну документацију и дозволе а хуманитарци из Крушевца ће у наредном периоду прикупљати новчана средства и спроводити медијску кампању.

 

У петак се кренуло са мртве тачке.

Екипа ЈКП Расина почела је са рашчишћавањем терена и припремом за постављање дренаже и наставак радова на изградњи куће.

Видосава каже да '' у недељу стиже камион материјала из Новог Сада.Има још добрих и племенитих људи који желе да помогну.''

 

Мија Ђидић, јунак са Кошара, часно и поштено је одужио свој дуг према отаџбини . Сада је ред на свима нама да покажимо да све то није било узалуд.

 

Наменски динарски рачун број 160-382562-94.


Девизни рачун за уплату је 160600000102714319.

 

 

 

Miletic

 


WEB PREPORUKE